23 Oktobar, 2010 22:16
Pre mesec dana ,sasvim slučajno sam došla do jedne knjige,koja me je pre svega zaintrigirala izgledom svojih korica...Prvi utisak je bio da se radi o nekoj avanturističkoj knjizi ,pa sam puna nestrpljenja krenula da je čitam. Međutim već posle nekoliko stranica ,shvatila sam ,da neću čitati o potrazi za izgubljenim blagom,niti o misterioznim dokumentima,već sasvim suprotno o potrazi za srećom i unutrašnjem miru. Knjiga se zove Tajna (takodje postoji i film koji je dosta ljudi pogledalo). Znam da će sada biti onih koji će pomisliti ,ponovo neka self-help varijanta,može se i tako reći,ali na kraju zašto i bežati od toga ako može nešto da se nauči. Nravno nije mi cilj da prepričavam sadržaj knjige,već da prenesem svoje utiske.
Možda ste i čuli da misli imaju frevenciju,pa na taj način nam se često dešava , da se stvari odigraju baš onako kako smo mi to zamislili. Naše misli putuju negde u kosmos odakle nam se vraćaju kao bumerang u vidu ostvarenja zamišljenog.E sad ,sve je ovo lepo ,ako su nam misli lepe,ali šta se dešava ,ako su nam misli negativne...pa isto tako vraćaju nam se kao bumerang. Baš na taj način dovodimo sebe u situaciju da kažemo ‚‚zašto se meni uvek dešavaju ovakve stvari?'' A uvek kada postoji model po kome se odigrava neki problem,tada uzrok treba da potražimo ,duboko u nama. A da se ovo ne bi pretvorilo u trabunjanje o jeftinoj psihologiji,izdvojila bih samo ,ono čime sam lično fascinirana,a to je moć vere. Kroz istoriju menjali su se trendovi u odnosu na religiju, pa su samo posebni, koji su znali moć vere ,menjali objekat u koji treba verovati,a sve u cilju da ljude ne napusti vera.Od mnogo boštva,preko jednog Boga pa na kraju su to nazivali i svemir. Dakle najbitnije u životu jednog čoveka jeste da duboko veruje u nešto,šta god to bilo,samo da je to nešto neuništivo i sveprisutno , kao i nescrpni izvor pokretačke energije. Tada je ,čini se ,sve moguće,šta god da zamislimo ,može nam se ostvariti,zato treba biti oprezan sa željama. Verujem da će se mnogi složiti sa onim da smo svi mi krivi za ono što nam se događa,na ovaj ili onaj način. Jer dosta nas je nekada bilo u situaciji ,da na kratko izgubi kompas u životu ,ali je to skoro uvek imalo za posledicu pravljenje pogrešnog izbora,bilo da se to odnosi na ljubav,posao ,prijatelje. Samo jasan cilj ,može nas dovesti i do ostvarenja želja,kada definišemo šta želimo mi u skladu sa tim i pravimo izbore ,koji nas korak po korak vode do ostvarenja,ali ako nemamo jasan cilj pred sobom ,samo ćemo rasplinjavati energiju na različite strane i udaljavati se od onoga što mi suštinski jesmo.Jer Pozitivnim razmišljanjem i odbacivanjem mogućnosti lošeg razvoja neke ,nama bitne situacje otvaramo put ostvarenju naših želja.
Zman da sada mnogi misle,lako je teoretisati i prodavati jeftinu psihologiju,ali pokušajte , možda se i iznenadite.
23 Oktobar, 2010 18:09
Iako živimo u 21. veku, u Srbiji je jos uvek sramota biti bolestan,pa se takve vesti kriju i prećutkuju i od najbližih. Ako je ovo naša realnost, šta treba reći za psihijatrijske bolesnike? Poseta psihijatru, na dobrovoljnoj osnovi ,skoro da ne postoji,a ako je i ima onda se čeka poslednji momenat.Odlučila sam da se danas ograničim ,pre svega na anksioznost,kao vrlo rasprostranjen poremećaj u opštoj populaciji.Takođe cilj ovog teksta je da onaj ko ovo bude čitao, lakše razume ljude iz svoje okoline sa ovim poremećajem.
Anksioznot je poremećaj koji je vrlo često povezan sa stresom,a prate je razliciti strahovi,pa osba oseća uznemirenost i teskobu. Da bi se razumela anksioznost ,neophodno je napraviti razliku između ,normalnog i patološkog straha. Na primer ,kada vidimo psa na ulici koji juri prema nama,normalno je da ćemo se uplašiti i osetiti ubrzan rad srca,ubrzano disanje i napetost u misićima,ovi simptomi imaju ulogu da naš organizam pripreme za reakciju u realnoj opasnosti ili da od nej pobegnemo. Patološki strah je rakcija koja ima skoro iste simptome,ali realna opasnost ne postoji.
Anksioznost se najčešće ispoljava kao agorafobija (strah od otvorenog prostora) koja može biti praćena paničnim poremećajem ali ne mora,zatim kao socijalna fobija (strah od negativne kritike) i na kraju specifičan iracionalan strah od tačno određene situacije,objekta,mesta...Kao što se vidi u svakoj situaciji dominira strah. Osoba često ni sama ne razume svoje postupke,kada joj se prvi put desi ovako nešto,jer se to najčesće odigra na mestima ili u situacijama ,u kojima je osoba bezbroj puta ranije bila.Na primer odjednom strah od liufta, ili vozač se plaši da sedne za volan. Ljudi koji imaju panični napad , osete lupanje srca,nedostatak vazduha,vrtoglavicu,stah da će se onesvestiti ili ugušiti,da će im srce eksplodirati,podrhtavanje...Kada im se ovo desi prvi put obavezno se jave lekaru,ali kako lekar shvati vrlo brzo da je u pitanju ,napad panike,i pošalje ih kod psihijatra,osoba to ne može da prihvati,već često negira i veruje da lekar greši. Dok sa druge strane izbegavaju mesta i situacije u kojima može da se desi napad panike i žive u strahu od sledećeg napada. Napad će neminovno doći... Dok se ovako osoba vrti u krug,razvija sve veću paletu strahova kao i strah da će poludeti ili da je već luda.
Kako u Srbiji lekar ima jako malo vremena da posveti pacijentu,on najčešće ovakvim osobama da neki lekić,a pri tome ne objasni pacijentu osnovu njegovog poremećaja i načine kako da se bori sa njim. Pa tako osoba koja ima anksiozni poremećaj ,pored toga što preživljava "sramotu" što je bila kod psihijatra i dalje ne stiče utisak da iko razume njeno stanje. U pokušaju da nađe rešenje,luta od lekara do lekara, dok na kraju ne nadje nekog ko će za dobre pare,uspeti da "razume" probleme koje ima. Ali se nameće pitanje šta da rade oni koji ,piju lekove koje im je propisao lekar koji nema vremena za dugu priču,a nemaju para da plate psihoterapiju? Ostaje da traže po internetu ljude sa sličnim problemom i da ,na raznim forumima razmenjuju iskustva.
U lutanju i pokušaju da shvate šta im se dešava,osobe sa anksioznim poreecajem ,vrlo često prodube svoju anksioznost,pokušavajući da nadju uzrok takvih strahova. Vremenom život podrede svom strahu i dozvole da on upravlja svakim segmentzom njihovog života,do toga da ih ograničava i u svakodnevnim radnjama. Retki su oni koji sami shvate ,da nije bitno šta je uzrok njihovog poremećaja,da treba da prestanu da čeprkaju po prošlosti ,kriveći sebe i druge za svoje stanje,već da moraju da promene način razmišljanja.Ovo poslednje je jako teško i zahteva uporan i dug rad na sebi i naravno pomoć terpeuta ili u retkim slučajevima,osobe kojoj bezgranično veruju.
